Mnogi učenici se boje kada čuju naziv “Budalaste želje” jer misle da ih čeka još jedan dosadan klasik koji moraju “preživjeti” za ocjenu. Međutim, Desničina novela krije mnogo više od onoga što površan pogled može otkriti.
“Budalaste želje” je Vladana Desnice novela iz 1955. godine koja kroz priču o mladiću Stokoviću prikazuje sukob između stvarnosti i maštanja, kritički osvrćući se na ondašnje društvene prilike i ljudske slabosti kroz ironičan i duhovit pristup.
Ova kratka ali moćna priča nije tipična lektira koju treba “odraditi” – ona zapravo govori o svima nama i našim tajnim željama koje često smatramo nedostižnima. Desnica je majstorski spojio humor s ozbiljnom kritikom društva, stvarajući djelo koje i danas odjekuje snagom svojih poruka.
Uvod u lektiru i pisca
Vladan Desnica je bio jedan od onih pisaca koji su znali kako da čitaoce zavole na prvi pogled… ili ih potpuno odbiju. Rođen 1905. godine u Zadru, ovaj hrvatski i srpski pisac je tokom svog života stvarao dela koja su istovremeno bila i duboko filozofska i iznenađujuće dostupna običnim čitaocima. Međutim, kada se “Budalaste želje” pojave na spisku obavezne lektire, mnogi učenici jednostavno uzdahnu i misle: “Evo još jedne dosadne priče.”
Ali stvarnost je dosta drugačija. Desnica je bio majstor ironije — onaj tip pisca koji može da vas nasmeje dok istovremeno postavlja ogledalo pred vaše najskrivljenije želje i strahove. Kada je 1955. godine napisao “Budalaste želje”, živeo je u vremenu kada je društvo prolazilo kroz ogromne promene, a ljudi su se mučili između svojih snova i surove realnosti.
Novela prati Stokovića, običnog tipa koji odjednom dobija moć da ostvaruje sve što poželi. Zvuči kao bajka? Možda… ali Desnica koristi ovu fantastičnu premisu da ismeše naše najgore instinkte i pokaže koliko često naše želje mogu biti — pa, budalaste.
| Osnovni podaci o delu | |
|---|---|
| Godina izdanja | 1955 |
| Žanr | Novela, fantastična priča |
| Broj strana | Oko 80 |
| Tema | Sukob između želja i stvarnosti |
Ono što čini Desnicu posebnim jeste njegova sposobnost da kroz humor progovara o ozbiljnim temama. On ne propoveda — već pokazuje kroz Stokovićeve greške kako naše želje često govore više o našim slabostima nego o našim snovima.
Kratki sadržaj
Novela “Budalaste želje” prati nezaboravnu priču o Stokoviću—običnom mladiću koji dobiva priliku svojih snova, a zatim je… pa, recimo da ne ide baš kako je planirao.
Uvod
Stoković je tip koji bi mogao biti vaš sused—ništa posebno, prosečan mladić koji se žali na monotoniju svakodnevnog života. Deluje poznato, zar ne? Svi imamo trenutke kad mislimo “kad bi samo mogao da promenim sve odjednom…”
E pa, Stokoviću se ta prilika stvarno ukazuje. Susreće misterioznu staricu (jer naravno da je starica—ko drugi bi dao magične moći?) koja mu nudi da ispuni sve što poželi. Umesto da zastane i razmisli—što bi svaki normalan čovek uradio—Stoković odmah prihvata.
Tu počinje prva greška u nizu koji će slediti. Desnica vešto koristi ovaj fantastični element da postavi scenu za ono što sledi: urnebesnu kombinaciju ljudskih slabosti i loših odluka. Stoković predstavlja sve nas u trenucima kad mislimo da znamo šta je najbolje za nas, a zapravo… pa, videćete.
Zaplet
Ovde stvari postaju zanimljive (i malo bolne za gledanje). Stoković počinje da “koristi” svoje nove sposobnosti, ali—plot twist—ispostavlja se da je mnogo lakše poželi nešto nego mudro to učiniti.
Prva želja? Banalnost. Druga? Još gora. Treća? Pa… digresija za digresijom, Stoković se zaplićce u mreži svojih “pametnih” ideja kao mačka u klupko vune.
Desnica ovde brilijantno prikazuje koliko su naše želje često površne. Stokový želi brzu sreću—pare, ugled, ljubav—ali kao što svako ko je pokušao da skrati put zna, obično završite na dužoj ruti nego što ste krenuli.
Situacija eskalira kada Stokové shvata da svaka ostvarena želja donosi nove probleme. Hteo je da bude bogat? Super, ali sad svi oko njega postaju pohlepni. Želeo je da bude voljen? Odličo, ali sada ga “vole” iz pogrešnih razloga.
Ironija dostiže vrhunac kad Stokové počinje da koristi želje da popravi probleme koje su stvorile… prethodne želje. To je kao kad pokušavate da zalepite nešto selotejpom, pa se zalepi na prste, pa uzmete više selotejpa da se oslobodite prvog… znate kako se završava.
Rasplet
Na kraju (napokon!), Stokové dolazi do spoznaje koja bi trebalo da bude očigledna od početka: možda nije trebao da se igra sa silama van svog razumevanja. Šokantno otkriće, zar ne?
Ali evo gde Desnica pokazuje svoju majstoriju—Stokové ne postaje odjednom mudar. Umesto toga, on jednostavno konačno shvata razmere svog haosa. Kao kad se probudite posle žurke i vidite stan… samo što je Stoković umesto opuškova i praznih flaša ostavio za sobom kompleksnu mrežu isprepletanih posledica.
Poslednja želja postaje jasna: vratiti sve na početak. Ne zato što je postao illuminiran ili prošao kroz duboku transformaciju—već zato što je shvatio da je situacija izmakla kontroli daleko iznad njegovog nivoa rešavanja problema.
Tu leži genijalna poenta: ponekad je najmudriji potez priznati da ste napravili grešku i početi ispočetka. Nije baš hollyvudski završetak sa velikim spoznajama, ali zato jeste ljudski.
Zaključak
“Budalaste želje” ostavljaju čitaoca s gorko-slatkim ukusom u ustima. Desnica ne propoveda ni pruža jednostavne odgovore—umesto toga, on kaže: “Evo, pogledajte ovog čoveka koji je dobio sve što je hteo. Kako mislite da se završilo?”
Pouka nije da ne treba imati želje (to bi bilo depresivno), već da naše želje često otkrivaju koliko malo razumemo sebe i svet oko nas. Stokové predstavlja sve nas u trenucima kad mislimo da znamo šta nam treba za sreću, a zapravo samo projektujemo svoje frustracije i površne potrebe.
Možda je najveća ironija što Stokové na kraju ostaje isti čovek koji je bio na početku—samo sada sa iskustvom koje ga (možda) čini malo mudrjim. Nije to transformacija kakvu očekujemo iz bajki, već realističniji pogled na to kako se ljudi menjaju: sporo, teško i često se vraćaju na početak.
Ali hey—bar je naučio nešto o sebi usput, zar ne? To je više nego što većina od nas može da kaže o svojim greškama.
Tema i ideja djela
Za razliku od Desničine složene psihološke analize, Charles Perrault u svojoj klasičnoj bajci “Budalaste želje” bira direktniji pristup poučavanju čitatelja. Tema ovog djela vrti se oko problem promišljenog korištenja sreće i mudrijeg donošenja odluka—nešto što svaki roditelj pokušava objasniti svojem djetetu (obično bez puno uspjeha).
Perraultova priča prati siromašnog drvosječu Blaža i njegovu suprugu Faniku koji dobiju tri želje od misterioznog starca u šumi. Zvuči kao san, zar ne? Pa… ne baš. Ova dvojica uspiju pronaći način da neznanjem i nepromišljenošću prouzroče niz nespretnosti umjesto da iskoriste svoju priliku života.
Glavna ideja bajke leži u pouci da se sreća i dobri darovi trebaju mudro koristiti. Blaž—koji očito nije imao vremena za razmišljanje—prvo želi punu šalicu juhe (jer gladna želuca nema ušiju), a zatim pita da šalica postane zlatna. Problem? Zlatna šalica se ispostavi potpuno beskorisna za praktičnu upotrebu.
Ovdje Perrault brilijantno ilustrira kako ljudi koji nisu razboriti često ne uspiju iskoristiti prilike koje im se ukažu. Blaž simbolizira čovjeka skromnih želja ali bez iskustva u donošenju važnih odluka, dok je Fanika prikazana kao mudrija—iako i ona ponekad posrne pokušavajući ispraviti muževe pogreške.
Na kraju, kada shvati razmjere haosa koji je stvorio, Blaž želi vratiti sve na staro kako bi opet živjeli mirnim životom. Ova posljednja želja simbolizira važnost skromnosti i razboritosti—ponekad je najbolji dar jednostavno… normalan život.
Analiza likova
Blaž – glavni junak priče, obični drvosječa koji možda podsjeća na onog tipa iz razreda koji se uvijek žalio kako mu je dosadno, a onda kad dobije priliku za nešto uzbudljivo… pa, znate kako to završava. Ovaj lik je praktički poster-boy za sve one momente kad kažemo “ma samo da mi se dogodi nešto zanimljivo” – a onda se dogodi i shvatimo da smo trebali biti precizniji s našim željama.
Blaž simbolizira onu ljudsku crtu koju svi prepoznajemo – brzopletost kad smo suočeni s neočekivanim prilikama. Umjesto da zastane i razmisli (što bi, hajde da budemo realni, većina nas napravila), on se baca u situaciju glavom kroz zid. Njegova impulsivnost dovodi do čitavog niza problema koji bi se mogli izbjeći da je samo… zastao i razmislio.
Fanika predstavlja onu pametniju stranu u svima nama – onu koja kaže “čekaj malo” kad smo na rubu donošenja glupe odluke. Ona je Blaževa žena koja pokušava kontrolirati štetu i ispraviti muževljeve greške. Međutim, čak ni Fanika nije potpuno imuna na greške – što dokazuje da ni najrazumniji od nas nisu sigurni kad se suoče s izvanrednim prilikama.
Starica/Jupiter funkcionira kao katalizator cijele priče – misteriozna figura koja testira sposobnost likova za mudrost. Ona predstavlja one rijetke životne prilike koje se dogode jednom u životu… one za koje kasnije kažemo “da sam bar znao što znam sada.”
Ovi likovi zajedno stvaraju savršenu formulu za priču o tome kako naše željе često otkrivaju više o našim slabostima nego što bismo htjeli priznati.
Književni elementi
Kad se radi o Desničinim “Budalastim željama”, književni elementi su stvarno… pa, genijalnost u najčišćem obliku. Autor ne samo da stvara priču — on gradi čitav literarni stroj koji radi na više razina odjednom.
Tema koja pogađa u sridu — to je ono što Desnica radi najbolje. Dok Perraultova bajka direktno govori “ej, budite mudri s željama!”, Desnica ide dublje. On istražuje psihologiju želja i pokazuje kako naše najskrivnije težnje često otkrivaju naše najgore strane. Stoković nije samo neki lik koji pogreši — on je ogledalo u kojem vidimo vlastite slabosti.
Likovi su živi i prepoznatljivi. Stoković predstavlja tipičnog “sanjara” koji misli da mu život duguje više, dok starica koja mu daje moći djeluje kao test naše ljudskosti. Za razliku od Perraultova Blaža (koji je više simbolička figura), Desničini likovi imaju dubinu koja nas tjera da se zapitamo: “Jesam li i ja takav?”
Ironija kao glavno oružje — Desnica koristi ironiju tako vješto da čitatelj istovremeno i smije i osjeća nelagodu. Svaka Stokovićeva odluka postaje tragikomična, a čitatelj shvaća koliko su naše želje često suprotne onome što stvarno trebamo.
Stil pisanja je ono što čini razliku između obične priče i književnog djela. Dok Perrault koristi jednostavan, bajkoviti jezik, Desnica miješa realizam s fantastičnim elementima, stvarajući hibridnu formu koja izaziva i zabavlja.
Na kraju, ovi književni elementi rade zajedno kao savršeno podešen sat — svaki dio doprinosi cjelini koja ostaje u sjećanju dugo nakon čitanja.
