Svako ko se susretao s jugoslavenskim realizmom zna koliko duboko mogu da pogode priče o običnim ljudima u vanrednim okolnostima. Dragomir Brajković je u romanu “Mama je kriva za sve” stvorio delo koje i danas rezonuje s čitaocima svojom iskrenošću i emocionalnom snagom.
Roman “Mama je kriva za sve” Dragomira Brajkovića prikazuje odrastanje dečaka kroz odnos s majkom koja postaje simbol tradicionalnih vrednosti u sukobu s modernim svetom, istražujući teme krivice, odgovornosti i porodičnih veza kroz realističnu naraciju.
Analiza ovog književnog ostvarenja otkriva složene psihološke portrete likova koji se bore s unutrašnjim konfliktima i društvenim pritiskom. Brajković vešto koristi simboliku i autobiografske elemente da stvori priču koja prevazilazi lične granice i postaje univerzalna priča o odrastanju. Čini se da je svaka stranica prožeta onim bolom koji čini da se čitaoci prepoznaju u likovima i njihovim dilemama.
Uvod u lektiru i pisca
Dragomir Brajković – ime koje možda neće svima odmah zvučiti poznato, ali njegovi romani su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Rođen 1930. godine u Crnoj Gori, Brajković je svoj književni put gradio polako ali sigurno, daleko od medijskih reflektora. “Mama je kriva za sve” (objavljena 1984.) predstavlja njegov najpoznatiji rad – roman koji je pokorio čitaoce širom regiona svojom emotivnom snagom i autentičnošću.
Ova lektira pripada realističkom pravcu moderne srpske proze, a njen autor se smatra jednim od najvažnijih predstavnika intimističke književnosti. Brajković je kroz svoju karijeru objavio nekoliko romana, ali baš “Mama je kriva za sve” je dzelo koje ga je stavilo na književnu mapu. Roman se čita kao autobiografska ispovest – mada autor nikad nije potvrdio koliko je lično iskustvo utkano u priču.
Što čini ovaj roman posebnim? Pa, Brajković je uspeo da uhvati ono što većina pisaca pokušava ceo život – istinsku emociju odrastanja. Kroz priču o dečaku i njegovoj majci, autor je stvorio univerzalan portret balkanskih porodica gde se ljubav meša s krivnjom, a tradicija sukobljava s modernim vremenima.
Lektira je postala obavezno čitanje u mnogim školama upravo zbog svoje pristupačnosti – Brajković piše jednostavno ali duboko, bez nepotrebnih ukrasa koji bi mogli zbuniti mlade čitaoce.
Kratki sadržaj
Brajkovićev roman vodi čitaoce kroz emotivnu spiralu odrastanja gde se svaki porodični trenutak pretvara u životnu lekciju. Ova priča ne prati klasične obrasce već se razvija kroz niz uspomena i trenutaka koji oblikuju glavnog protagonistu.
Uvod
Roman počinje sa dečakom koji pokušava da razume svet oko sebe kroz prizmu svoje majke — žene koja nosi teret porodičnih tradicija i očekivanja. Majka postaje centralna figura, ne samo kao roditelj već kao simbol svega što društvo očekuje od žene: savršena domaćica, nepogrešiva vaspitačica i nosilac porodičnih vrednosti.
Autor nas uvodi u atmosferu balkanskog doma gde se svaki razgovor vodi prigušenim tonovima, a svaka greška se pamti generacijama unazad. Dečak odrasta u okruženju gde je mama odgovorna za sve — od nezavršenog domaćeg zadatka do porodičnih skandala. Ova početna postavka odmah postavlja čitaocu jasnu dilemu: da li je majka stvarno kriva ili je to samo način na koji društvo prebacuje odgovornost?
Brajković vešto koristi dečački pogled na svet kao filter kroz koji vidimo složenost odraslih odnosa. Protagonista ne razume zašto se svi stalno svađaju oko njega, ali oseća da je nekako… njegova krivica? Ili možda majčina? Ova konfuzija postaje pokretačka snaga cele priče.
Zaplet
Napetost u romanu raste kroz seriju svakodnevnih situacija koje se pretvaraju u porodične drame. Majka pokušava da održi fasadu savršene porodice dok se istovremeno bori sa svojim unutrašnjim demonima i društvenim pritiscima. Ovde Brajković pokazuje svoju majstoriju — ne koristi dramatične okrete već gradi napetost kroz akumulaciju malih, prepoznatljivih trenutaka.
Dečak počinje da shvata da njegovi vršnjaci imaju drugačije odnose sa svojim majkama. Neki imaju majke koje ređe viču, neki imaju očeve koji više pomažu… ali njegova mama kao da nosi ceo svet na svojim plećima. Kroz ove poređenja, protagonist (i čitalac) počinje da preispituje porodičnu dinamiku.
Ključni trenutak zaplet nastaje kada dečak počinje da se buni protiv majčinih pravila i očekivanja. To nije tipična pubertetska pobuna — to je dublje pitanje identiteta i želje za oslobođenjem od nasledne krivice. Majka doživljava ovu pobunu kao lični napad na sve što je žrtvovala za porodicu.
Brajković vešto prepliće prošlost i sadašnjost, pokazujući kako su majčina iskustva oblikovala njen pristup vaspitanju. Čitalac polako shvata da majka nije zla — ona je proizvod svog vremena i svojih okolnosti.
Rasplet
Klimaks romana dolazi kroz seriju otkrivenja koja menjaju perspektivu i protagoniste i čitalaca. Dečak konačno razume da njegova majka nije kriva za sve — ona je samo poslednja u nizu žena koje su nosile teret porodičnih očekivanja. Ovo otkrivenje je istovremeno oslobađajuće i tužno.
Majka, suočena sa sincernim pokušajem sina da je razume, počinje da se otvara o svojim strahovima i žrtvama. Ovi razgovori nisu sentimentalni — Brajković ih drži autentičnima i bolno iskrenim. Majka priznaje da je možda previše očekivala od sebe i od drugih.
Autor ne nudi jednostavna rešenja. Umesto toga, pokazuje kako razumevanje ne briše bol ili menja prošlost, ali može da stvori prostor za oproštaj. Dečak ne prestaje da voli majku manje zbog njenih grešaka — počinje da je voli drugačije, svesniji njene složenosti.
Poslednji deo romana fokusira se na male geste pomirenja. Majka i sin ne postaju najbolji prijatelji preko noći, ali između njih nastaje novi tip bliskosti — onaj zasnovan na međusobnom razumevanju a ne na idealima savršenstva.
Zaključak
Brajković završava priču bez velikih rečenica o ljubavi i oproštaju. Umesto toga, roman se završava svakodnevnim trenutkom — majka i sin za istim stolom, svako zauzet svojim obavezama, ali bez onog teškog napona koji je pre prožimao njihove interakcije. Ova jednostavnost je genijalna — pokazuje da prava promena dolazi kroz male, neprimetne trenutke a ne kroz dramtične scene.
Ova lektira ostavlja čitaoce sa važnom porukom: krivica koja se prenosi s generacije na generaciju može se prekinuti samo kroz razumevanje i oproštaj. Majke nisu krive za sve — one su često prve žrtve istog sistema koji krivimo.
Roman ne glorifikuje ni majčinstvo ni detinjstvo — pokazuje ih onakvima kakvi jesu: složenima, neperfektnim ali duboko ljudskim. Brajković uspeva da stvori univerzalnu priču koja rezonuje sa svim čitaocima koji su odrastali u porodicama gde se ljubav pokazuje kroz brigु zabrinutost i gde se oproštaj mora zaraditi razumevanjem.
Poslednja poruka lektire je možda najvažnija: ne možemo da menjamo svoje roditelje, ali možemo da menjamo način na koji ih razumemo. I možda je to dovoljno za početak pravog isceljenja.
Tema i ideja djela
Šta se dešava kada dečak počne da preispituje sve što je smatrao istinom? Brajković postavlja ovu dilemu kroz centralna pitanja koja se provlače kroz ceo roman – ko je zaista odgovoran za porodične probleme i zašto se uvek krivi majka?
Osnovna tema dela vrti se oko kompleksnog odnosa između majke i deteta, ali tu priča tek počinje. Kroz dečačke oči vidimo kako se tradicionalne uloge žena u patrijarhalnom društvu pretvaraju u teret koji one nose generacijama unazad. Majka postaje simbolička figura – ona koja prima krivicu za sve što pođe po zlu.
Brajković ne bira slučajno naslov “Mama je kriva za sve”. Kroz ironiju i gorčinu otkriva društvenu pojavu gde se majkama pripisuje odgovornost za odgajanje dece, održavanje kućanstva i čuvanje porodičnih vrednosti. Kada nešto krene naopako, prva se okrivljuje žena.
Glavna ideja romana leži u tome što dečak postupno shvata da je ova podela odgovornosti nepoštena. Kroz niz situacija on počinje da razume da su odrasli takođe ljudi sa svojimi nedostacima i strahovima. Ta spoznaja ga čini zrelijim, ali i tužnijim.
Delo istražuje i generacijski sukob između tradicionalnih vrednosti koje majka predstavlja i modernog sveta u koji dečak želi da se uklopi. Ovaj konflikt nije samo porodični – on odražava šire društvene promene kroz koje je prolazila Jugoslavija tokom 20. veka.
Najdublju poruku romana predstavlja ideja o tome da razumevanje može zameniti krivicu. Kada dečak prestane da krivi majku za sve i počne da je razume kao osobu, njihov odnos se menja na bolji način.
Analiza likova
Glavni protagonista – dečak čije ime autor nikad ne otkriva – predstavlja savršenu kombinaciju dečje nevinosti i odrasle mudrosti. Brajković ga je stvorio kao nekog ko stoji na prekretnici između detinjstva i adolescencije… i tu se nalazi cela drama. Dečak posmatra svet oko sebe oštrim očima koje još uvek nose dečju spontanost, ali već počinju da uočavaju složenost odraslih odnosa.
Njegova majka dominira narativom kao figura koja nosi teret svih porodičnih očekivanja. Ona nije samo majka – ona je simbol celokupne ženske pozicije u tradicionalnom društvu. Kroz njene postupke vidimo ženu koja pokušava da održi porodicu na okupu, često žrtvujući sebe. Ali ovde se krije trik – Brajković je pravi tako da čitaoci prvo vide njene mane kroz dečačke oči, pa tek kasnije shvataju njena odricanja.
Otac ostaje u senci, što baš i nije slučajno. Njegova odsutnost iz glavnog fokusa priče govori više od reči o patrijarhalnim odnosima gde se žena kori za sve što pođe po zlu. Dečak ga doživljava kao nekoga ko “beži” od odgovornosti, ostavljajući majku da sama nosi težinu porodičnih problema.
Sporedni likovi – komšije, rođaci, drugovi – funkcionišu kao ogledalo glavnih odnosa. Oni pokazuju da svaka porodica nosi slične dileme, samo ih različito rešava.
Najveća snaga Brajkovićevog pristupa leži u tome što njegovi likovi nisu crno-beli. Majka nije ni anđeo ni demon – ona je složena žena koja pravi greške ali iz ljubavi prema svojoj deci.
Književni elementi
Brajković majstorski koristi simboliku kroz ceo roman – majka postaje živi simbol patrijarhalnog društva koje očekuje da žene nose odgovornost za sve porodične probleme. Ta simbolika nije slučajna… ona prodire duboko u svaku stranu, stvarajući slojeve značenja koji se otkrivaju tek kroz pažljivo čitanje.
Ironija prožima narativ na fascinantan način. Dečak koji krivi majku za sve probleme postupno shvata da ona zapravo nije krivac – već žrtva sistema koji automatski prebacuje krivnju na žene. Ova ironična spoznaja čini čitav roman snažnijim jer čitaoci prolaze kroz isti proces osvešćivanja kao i protagonist.
Autor koristi retrospektivnu naraciju koja omogućava dublje razumevanje događaja. Dečak pripoveda iz perspektive nekoga ko je već odrastao, što stvara dvoslojnu priču – ono što je osećao tada i ono što razume sada. Ta tehnika pravi emotivnu distancu koja čini bolnu temu podnošljivijom.
| Element | Funkcija u romanu |
|---|---|
| Simbolika majke | Predstavlja sve žene u patrijarhalnom sistemu |
| Ironija | Otkriva lažnost optužbi protiv majke |
| Retrospektiva | Omogućava dublju analizu događaja |
| Dialog | Otkriva karaktere i njihove motivacije |
Dijalozi u romanu zvuče prirodno i autentično – Brajković ima dar da uhvati način kako ljudi zaista razgovaraju. Kroz razgovore između majke i sina otkrivaju se njihove najdublje emocije, strahovi i nedoumice.
Stil pisanja je namerno jednostavan… bez pretencioznih ukrasa koji bi odvukli pažnju od srži priče. Ta jednostavnost čini roman pristupačnim mladim čitaocima, a istovremeno ne umanjuje njegovu dubinu i složenost.
